beats by dre cheap

Time.

Zaista vrijeme leti. Žao mi je što smo ovako brzo odrasli svi. Najbolje je kada si kod kuće, kada si bezbrižan, kada ti je sve na dlanu pruženo, i prosto uživaš. Kad odrasteš moraš da snosiš posledice za sve što radiš, kada si odrastao moraš sve sam da radiš. Plaćaš račune, smišljaš šta ćeš za ručak danas, a šta ćeš sutra, kako moraš zvati nekoga jer nema nikoga ko bi to umesto tebe uradio, moraš da šalješ mejlove, moraš da se suočavaš sa raznim ljudima i mnogo toga još. Kada si kod svoje kuće, kada si sa svojima, ne moraš da brineš. U zadnje vrijeme mi se čini da je život prekratak za sve što želim da postignem. Toliko toga želim, a sve mislim da neću imati dovoljno vremena da sve to postignem. Ponekad ljudi jedva da ostvare jednu životnu želju. Prosto postoje neke druge, vežnije stvari od ispunjenja želja. Ili u datom trenutku čovjek nema dovoljno sredstava da bi ispunio sebi želju ili je prosto nešto drugo u pitanju. Ali, najljepše stvari u životu zahtjevaju određena sredstva. Moje viđenje novca sam već davno pisala, ali moramo svi priznati da bez novca ne možemo ništa. Neke od najljepših stvari zahtjevaju novac. Novac nam treba da kupimo kartu da obiđemo svoju porodicu i one koje volimo, da kupimo knjige, da kupimo čokoladu, poklon mami. To je neka suma novca koja je osnovna za normalan, uslovan život. Drugo je to u kakvim mi životnim uslovima živimo. Kod nas životni standard raste, a plate ostaju iste, u nekim slučajevima ih smanjuju kako već znamo svi. Opet se vraćam na činjenicu kako vrijeme leti, i evo još malo će početi predavanja za drugi semestar, a ja nisam svijesna da završavam fakultet. Meni je to tako brzo prošlo, i uopšte se ne osjećam kao neko ko će uskoro postati akademski građanin. Nevjerovatno mi je sve to. Kao da sam juče bila brucoš, kao da sam juče položila prvi kolokvijum. Baš mi je sve to čudno. I sve nam se čini da se fizički ne mijenjamo. Bar se meni čini da izgledam isto kao kada sam imala 18, a zapravo sam se i ja fizički promijenila. I po prvi put u životu, moram da priznam, ne znam šta me čeka. Ne znam gdje će me život odvesti. Samo znam da sam učila vrijedno ovaj prvi semestar i drugi ću svakako, i znam da sam sebi dodala još poslova, ali ne smeta mi. Znam da nešto radim od svog života, nešto što će mi donijeti samo dobro. I šta god da mi život donese, prihvatiću to. Pa, šta bude. Do sada sam znala šta me čeka - sledeća godina na fakultetu, ali ove godine je drugačije. Ovaj put ne znam da li ću ostati, da li ću se vratiti ili otići. Ništa ne znam. Ali mi je drago na neki način. Ponekad je lijepo ne znati šta te čeka, bilo pozitivno ili negativno. Šta god da je, uhvatiću se u koštac sa tim.

I don't care
http://bleedingme.blogger.ba
22/01/2015 18:21